Pablo Pikaso u 3D tehnici

Pablo Pikaso (1881-1973), slikar, vajar, crtač i osnivač pravca kubizam, važio je za kontroverznu osobu. Izložba ''Stetoskopske fotografije Pikasa'', koja se priprema u muzeju Holburn, u engleskom gradu Batu, predstaviće do sada neobjavljene fotografije iz privatnog života slavnog slikara. Fotografije koje će biti predstavljene, biće u 3D formatu, a uradio ih je Robert Muzli, pionir 3D fotografije. Fotografije su nastale u domu Pikasa, nedaleko od Kana. Na slikarev poziv, Muzli se pridružio Pikasu i gostima okupljenim u porodičnoj kući. Pikaso je želeo da vidi kako će njegovi radovi izgledati u 3D verziji, te se na fotografijama nalaze i njegovi radovi, on sam, članovi njegove porodice, kućni ljubimci ali i gosti koji su bili okupljeni na imanju.

Izložba će biti otvorena do 1. juna 2014. a posetioci će posmatrati fotografije uz pomoć posebnih naočara i dvogleda. Idejni tvorac izložbe je Elizabet Muzli Džovet, ćerka  Roberta Muzlija, koja u arhivi čuva preko 100.000 radova svog oca.

PREDSTAVLJAMO: Violeta Tešić, fotograf

Violeta Tešić, prvenstveno se zainteresovala za slikanje, potom za fotografiju. Članstvo u fotoklubu, potom rad u crno-beloj labaratoriji, razvili su ljubav prema fotografiji, koju je studirala. U svom projektu Mrtva priroda, na koji je najponosnija, ispituje odnos slikarstva i fotografije.

1. Kako ste se zainteresovali za fotografiju?

Umetnost generalno je uvek bilo nešto čime sam znala da ću da se bavim, išla sam u likovnu srednju školu gde sam naučila da crtam, slikam, vajam, ali mi nekako nijedan od tih medija nije sasvim odgovarao. U drugom razredu srednje škole mi je majka sa posla donela Minoltin fotoaparat na 35mm film koji je inače bio za odpis ali potpuno funkcionalan i odmah sam se učlanila u gradski fotoklub i počela da škljocam. Tu sam i naučila da radim u crno-beloj laboratoriji i postala opsednuta. Tako da kad je došao trenutak da upišem fakultet, jedini je logičan korak bio da upišem fotografiju.

2. Koju opremu koristite?

U 80% slučajeva za rad na svojim projektima koristim aparat srednjeg formata Rolleicord, koji je amaterska verzija poznatijeg Rolleiflexa. Objektiv na njemu je fiksni – normalac. Izbegavam crno-belu fotografiju, koristim kolor film Kodak Ektar i Kodak Portra. Ako je projekat takve prirode ili ako moram da ‘tezgarim’ onda koristim digitalni aparat Nikon D3100, koji je već prilično zastareo s obzirom koliko brzo tehnika napreduje, ali služi svrsi.

3. Kojom vrstom fotografije se bavite?

Fotografija po meni se može nekako svrstati u dve opšte kategorije – primenjena i neprimenjena, tj. umetnost. U okvir primenjene fotografije spade sve ovo što gledamo svaki dan na internetu, u časopisima, na bilbordima itd. Ona u suštini ima neku svrhu. A umetnost, ona nema svrhu, to je nešto što radimo zato što imamo potrebu da (uslovno rečeno) nešto izbacimo iz sebe. To je moja ambicija. Da pravim umetnost, da izlažem i da budem deo zajednice koja se trudi da u ovoj zemlji podigne fotografiju na nivo na kome je na zapadu već decenijama. Da dokažemo da fotografija jeste umetnost sama po sebi.

4. Da li imate uzora? Kojim fotografima se divite?

Uzora ima mnogo, rekla bih da čitava struja američkih fotografa, počevši od Walkera Evansa igra ogromnu ulogu u načinu na koji radim. Sa druge strane postoji i nemačka škola fotografa koji su izašli iz Dizeldorfske škole, kojima se divim, npr. Bernd i Hilla Becher i njihovi studenti, a u poslednje vreme (ne vezan za tu školu) Wolfgang Tillmans.

5. Na koje projekte ste najponosniji?

Trenutno ima smisla da kažem da sam najponosnija na svoj završni projekat kojim sam završila osnovne studije na fakultetu i zove se Mrtva priroda. To je serija fotografija mrtvih priroda koje očigledno aludiraju na slikarstvo i poigravaju se odnosom fotografije i slikarstva i postavljaju pitanje da li fotografija zaista mora da liči na naslikanu sliku da bi bila prihvaćena od strane opšte publike.

Kreativnost ili šund? Urnebesne fotomontaže ruskih mladenaca.

Gotovo da svi mladenci žele da imaju fotografije koje će ih sećati na dan venčanja . Fotografima koji fotografišu venčanja često se postavljaju čudni zahtevi. Pogledajmo neke od slika mladenaca iz Rusije. Imate li komentara?

PREDSTAVLJAMO: Ana Đurić, fotograf

Ana Đurić ima 22 godine. Prvobitno je, zbog avanturističkog i istraživačkog duha želela da se bavi arheologijom. Fotografija objedinila je sva njena interesovanja i pronašla je sebe u njoj. Za blog FotograF.jbg, ova talentovana Indijana Džons sa foto aparatom, ispričala je kako se zainteresovala za fotografiju, čiji rad poštuje, ali i zašto je ponosna na svoj projekat Stepa Stepanović.

1. Kako ste se zainteresovali za fotografiju?

Oduvek sam htela da se bavim arheologijom, htela sam to da studiram, moj uzor je bio Indijana Džones Odustala sam od arheologije kada sam upoznala ljude koje studiraju istu. Shvatila sam da to ipak nije fakultet za mene, bar ne u uslovima u kojima se studira u našoj zemlji. U jednom momentu sam se dosetila da fotografija zapravo moze da se studira. Od malena sam se igrala sa analognim aparatima i digitalnim idiotima. Sama pomisao da ćeš se jednog dana, posle 10 godina kada prelistaš album i pogledaš određenu fotografiju, setiti se apsolutno svega iz tog perioda, lica, ulica, prijatelja, pa čak i mirisa, za mene je poput magije. Nikada nisam obratila pažnju jer sam uvek razmišljala: ’’Ko jos pa studira fotografiju? Taj fakultet ne postoji’’ Bila sam veoma mlada kada sam tako razmisljala. Shvatila sam da ja fotografiju takođe mogu da iskoristim za sve te avanturističke stvarčice koje volim. Razmišljala sam i zamisljala kako cu praviti egzoticne fotografije, plus cu ih obeležiti za vek vekova i pomislila sam koliko bih zapravo uzivala u tome, da je to zapravo odličan posao za mene, jer dobijam sve u jednom.

2. Sa kojom opremom radite?

Trenutno koristim DSLR, Nikon D800.Takođe fotografišem i sa analognim, Nikon f75, volim analognu fotografju, ali digitalna je praktičnija.

3. Kojom vrstom fotografije se bavite?

Bavim se dokumentarnom fotografijom. Znam da je dokumentarno širok pojam. Svaka fotografija je dokument nečega, zato se o tome i ne polemiše mnogo. Bavim se fotografijom koja prikazuje svet beskućnika, svet nezbrinutih životinja, pravima za iste te beskućnike, tj za sve diskriminisane osobe na ovom svetu. Bunim se protiv kupovine i prodaje životinja, protiv rasizma, nacizma, patriotizma posto Srbi defintivno ne znaju sta patriotizam znači. To je teško prikaziti fotografijom, zbog toga jos uvek nisam napravila nijedan projekat na tu temu. Svaki put mi gubi smisao i pomislim kako ipak te fotografije ne prikazuju najbolje ono sto ja želim da zapravo prenesem. Razlog zbog kog tako razmišljam je jer ne želim da moje fotografije budu kliše – npr. beskućnik koji leži na kartonu u ćosku nekog ulaza, itd... Ne želim da igram na kartu patetike.

4. Imate li nekoga ko vam je uzor? Da li se divite nekom fotografu? Čiji rad poštujete? 

Iskreno nemam uzora. Nisam se baš mnogo pronašla kada sam učila istoriju fotografije. Diane Arbus je nešto nalik meni, ali ne u potpunosti. Zbog nje sam shvatila da možda treba da se malo udaljim od bolnih životnih tema. Dovoljno poznajem sebe da bih znala kako bi to uticalo na mene i šta bi mi donelo. Možda ne bih izdržala takvu depresiju. Obozavam Carla Warnera, tačnije obožavam njegove fotografije, i tu maksimalnu manipulaciju kojom se bavi na fotografiji. Nemam neko objašnjene posebno osim da se osecam srecno i detinjasto dok ih gledam!

5. Da li ste ponosni na neki svoj projekat? Bavite li se foto projektima?

Nemam puno završenih projekata. Ponosna sam bila, kada sam posle godinu dana opet odgledala sve fotografije koje sam napravila za projekat Stepa Stepanović. Stepa Stepanović je novo naselje koje je niklo preko noci. Ja nikada nisam imala priliku da budem prisutna izgradnji novog naselja od samog početka do kraja. Uvek su radovi počinjali, zatim prestajali i tako u nedogled. Imamo fotografije da vidimo kako je to izgledalo, ali mi koji nismo bili tamo nemamo sećanje ni osećaj. Zato volim ovaj projekat jer je previse ličan. Htela sebi da dokažem da i kada napravim projekat i kada se naselje izgradi do kraja, ja cu ga se uvek sećati mrtvog i pustog, prljavog, prašnjavog, okruženog majstorima i njihovim kućicama. Kada sam bila dete, pričala sam mami svoje maštarije. Istorija, napisana u knjigama, bila mi je dosadna; ali kada mi je neko prepriča imala sam drugačiji doživljaj i bila je mnogo zanimljivija. Kao devojčica, imala sam želju da sedeći po strani, na nekoj klupici, prisustvujem nečemu istorijskom. Sada bih dodala – i sa aparatom u ruci. Mislim da me je nesvesno ova misao povela kada sam odlučila da ovim fotografijama prikažem nastanak jedne ljudske naseobine -jedno gradilishte. Moja je osovna ideja bila da zadržim u slici taj momenat izgradnje jednog naselja i da prikažem jedan naizgled haotičan, neuredan prostor u jednom vremenu, koji će već u sledećem vremenu poprimiti sasvim drugačiju formu.

Prve fotografije plastičnih operacija.

Prve fotografije plastičnih operacija napravljene su 1916. i 1917. godine i predstavljaju fotografije vojnika koji su zbog povreda u ratu morali biti podvrgnuti rekonstrukcijama lica. Obe fotografije predstavljaju rekonstrukciju fascijalnog dela vojnika koji su povređeni u Prvom svetskom ratu.

Fotografija nastala 31. maja 1916. predstavlja čoveka po imenu Vili Vikaridž, koji je podvrgnut rekonstrukciji vilice, ali i rekonstrukciji lica. Vili Vikaridž povrede je zadobio u sukobima kod Jutlanda, te je potpuno ostao bez vilice.

Fotografija čoveka po imenu Valter Jeo, nastala je 1917. godine. Iako postoje svedočenja o gore pomenutom Viliju Vikaridžu, za prvog čoveka koji je podvrgnut estetskoj operaciji smatra se upravo Valter Jeo. On je, kao član mornarice doživeo povredu čitavog lica, prilikom rada na topovima.