PREDSTAVLJAMO: Ana Đurić, fotograf

Ana Đurić ima 22 godine. Prvobitno je, zbog avanturističkog i istraživačkog duha želela da se bavi arheologijom. Fotografija objedinila je sva njena interesovanja i pronašla je sebe u njoj. Za blog FotograF.jbg, ova talentovana Indijana Džons sa foto aparatom, ispričala je kako se zainteresovala za fotografiju, čiji rad poštuje, ali i zašto je ponosna na svoj projekat Stepa Stepanović.

1. Kako ste se zainteresovali za fotografiju?

Oduvek sam htela da se bavim arheologijom, htela sam to da studiram, moj uzor je bio Indijana Džones Odustala sam od arheologije kada sam upoznala ljude koje studiraju istu. Shvatila sam da to ipak nije fakultet za mene, bar ne u uslovima u kojima se studira u našoj zemlji. U jednom momentu sam se dosetila da fotografija zapravo moze da se studira. Od malena sam se igrala sa analognim aparatima i digitalnim idiotima. Sama pomisao da ćeš se jednog dana, posle 10 godina kada prelistaš album i pogledaš određenu fotografiju, setiti se apsolutno svega iz tog perioda, lica, ulica, prijatelja, pa čak i mirisa, za mene je poput magije. Nikada nisam obratila pažnju jer sam uvek razmišljala: ’’Ko jos pa studira fotografiju? Taj fakultet ne postoji’’ Bila sam veoma mlada kada sam tako razmisljala. Shvatila sam da ja fotografiju takođe mogu da iskoristim za sve te avanturističke stvarčice koje volim. Razmišljala sam i zamisljala kako cu praviti egzoticne fotografije, plus cu ih obeležiti za vek vekova i pomislila sam koliko bih zapravo uzivala u tome, da je to zapravo odličan posao za mene, jer dobijam sve u jednom.

2. Sa kojom opremom radite?

Trenutno koristim DSLR, Nikon D800.Takođe fotografišem i sa analognim, Nikon f75, volim analognu fotografju, ali digitalna je praktičnija.

3. Kojom vrstom fotografije se bavite?

Bavim se dokumentarnom fotografijom. Znam da je dokumentarno širok pojam. Svaka fotografija je dokument nečega, zato se o tome i ne polemiše mnogo. Bavim se fotografijom koja prikazuje svet beskućnika, svet nezbrinutih životinja, pravima za iste te beskućnike, tj za sve diskriminisane osobe na ovom svetu. Bunim se protiv kupovine i prodaje životinja, protiv rasizma, nacizma, patriotizma posto Srbi defintivno ne znaju sta patriotizam znači. To je teško prikaziti fotografijom, zbog toga jos uvek nisam napravila nijedan projekat na tu temu. Svaki put mi gubi smisao i pomislim kako ipak te fotografije ne prikazuju najbolje ono sto ja želim da zapravo prenesem. Razlog zbog kog tako razmišljam je jer ne želim da moje fotografije budu kliše – npr. beskućnik koji leži na kartonu u ćosku nekog ulaza, itd... Ne želim da igram na kartu patetike.

4. Imate li nekoga ko vam je uzor? Da li se divite nekom fotografu? Čiji rad poštujete? 

Iskreno nemam uzora. Nisam se baš mnogo pronašla kada sam učila istoriju fotografije. Diane Arbus je nešto nalik meni, ali ne u potpunosti. Zbog nje sam shvatila da možda treba da se malo udaljim od bolnih životnih tema. Dovoljno poznajem sebe da bih znala kako bi to uticalo na mene i šta bi mi donelo. Možda ne bih izdržala takvu depresiju. Obozavam Carla Warnera, tačnije obožavam njegove fotografije, i tu maksimalnu manipulaciju kojom se bavi na fotografiji. Nemam neko objašnjene posebno osim da se osecam srecno i detinjasto dok ih gledam!

5. Da li ste ponosni na neki svoj projekat? Bavite li se foto projektima?

Nemam puno završenih projekata. Ponosna sam bila, kada sam posle godinu dana opet odgledala sve fotografije koje sam napravila za projekat Stepa Stepanović. Stepa Stepanović je novo naselje koje je niklo preko noci. Ja nikada nisam imala priliku da budem prisutna izgradnji novog naselja od samog početka do kraja. Uvek su radovi počinjali, zatim prestajali i tako u nedogled. Imamo fotografije da vidimo kako je to izgledalo, ali mi koji nismo bili tamo nemamo sećanje ni osećaj. Zato volim ovaj projekat jer je previse ličan. Htela sebi da dokažem da i kada napravim projekat i kada se naselje izgradi do kraja, ja cu ga se uvek sećati mrtvog i pustog, prljavog, prašnjavog, okruženog majstorima i njihovim kućicama. Kada sam bila dete, pričala sam mami svoje maštarije. Istorija, napisana u knjigama, bila mi je dosadna; ali kada mi je neko prepriča imala sam drugačiji doživljaj i bila je mnogo zanimljivija. Kao devojčica, imala sam želju da sedeći po strani, na nekoj klupici, prisustvujem nečemu istorijskom. Sada bih dodala – i sa aparatom u ruci. Mislim da me je nesvesno ova misao povela kada sam odlučila da ovim fotografijama prikažem nastanak jedne ljudske naseobine -jedno gradilishte. Moja je osovna ideja bila da zadržim u slici taj momenat izgradnje jednog naselja i da prikažem jedan naizgled haotičan, neuredan prostor u jednom vremenu, koji će već u sledećem vremenu poprimiti sasvim drugačiju formu.