PREDSTAVLJAMO: Violeta Tešić, fotograf

Violeta Tešić, prvenstveno se zainteresovala za slikanje, potom za fotografiju. Članstvo u fotoklubu, potom rad u crno-beloj labaratoriji, razvili su ljubav prema fotografiji, koju je studirala. U svom projektu Mrtva priroda, na koji je najponosnija, ispituje odnos slikarstva i fotografije.

1. Kako ste se zainteresovali za fotografiju?

Umetnost generalno je uvek bilo nešto čime sam znala da ću da se bavim, išla sam u likovnu srednju školu gde sam naučila da crtam, slikam, vajam, ali mi nekako nijedan od tih medija nije sasvim odgovarao. U drugom razredu srednje škole mi je majka sa posla donela Minoltin fotoaparat na 35mm film koji je inače bio za odpis ali potpuno funkcionalan i odmah sam se učlanila u gradski fotoklub i počela da škljocam. Tu sam i naučila da radim u crno-beloj laboratoriji i postala opsednuta. Tako da kad je došao trenutak da upišem fakultet, jedini je logičan korak bio da upišem fotografiju.

2. Koju opremu koristite?

U 80% slučajeva za rad na svojim projektima koristim aparat srednjeg formata Rolleicord, koji je amaterska verzija poznatijeg Rolleiflexa. Objektiv na njemu je fiksni – normalac. Izbegavam crno-belu fotografiju, koristim kolor film Kodak Ektar i Kodak Portra. Ako je projekat takve prirode ili ako moram da ‘tezgarim’ onda koristim digitalni aparat Nikon D3100, koji je već prilično zastareo s obzirom koliko brzo tehnika napreduje, ali služi svrsi.

3. Kojom vrstom fotografije se bavite?

Fotografija po meni se može nekako svrstati u dve opšte kategorije – primenjena i neprimenjena, tj. umetnost. U okvir primenjene fotografije spade sve ovo što gledamo svaki dan na internetu, u časopisima, na bilbordima itd. Ona u suštini ima neku svrhu. A umetnost, ona nema svrhu, to je nešto što radimo zato što imamo potrebu da (uslovno rečeno) nešto izbacimo iz sebe. To je moja ambicija. Da pravim umetnost, da izlažem i da budem deo zajednice koja se trudi da u ovoj zemlji podigne fotografiju na nivo na kome je na zapadu već decenijama. Da dokažemo da fotografija jeste umetnost sama po sebi.

4. Da li imate uzora? Kojim fotografima se divite?

Uzora ima mnogo, rekla bih da čitava struja američkih fotografa, počevši od Walkera Evansa igra ogromnu ulogu u načinu na koji radim. Sa druge strane postoji i nemačka škola fotografa koji su izašli iz Dizeldorfske škole, kojima se divim, npr. Bernd i Hilla Becher i njihovi studenti, a u poslednje vreme (ne vezan za tu školu) Wolfgang Tillmans.

5. Na koje projekte ste najponosniji?

Trenutno ima smisla da kažem da sam najponosnija na svoj završni projekat kojim sam završila osnovne studije na fakultetu i zove se Mrtva priroda. To je serija fotografija mrtvih priroda koje očigledno aludiraju na slikarstvo i poigravaju se odnosom fotografije i slikarstva i postavljaju pitanje da li fotografija zaista mora da liči na naslikanu sliku da bi bila prihvaćena od strane opšte publike.